Zrno vaspitanja i znanja

13 Apr

Piše: HeLgA

Sticajem životnih okolnosti vreme uglavnom provodim što sa privatnom, što sa državnom decom. Iako mislimo da smo dobili male Ajnštajne, princeze i prinčeve, ipak smo skloni da mislimo da ti mali Ajnštajni ne treba toliko da uče i da su previše opterećeni (školom- na engleski, balet, karate, nemački, tenis se mora ići), a da su te princeze i prinčevi baš toliko osetljivi i nežni i da im se ne može uskratiti bilo šta, a kamoli, ne daj bože kazne. Jer prinčevima i princezama je sve dozvoljeno!

Često se Ajnštajnima potvrdjuje da su mnogo pametni, ali uz dodatni komentar da su programi preobimni i  šta će im sve to kad znaju da instaliraju million aplikacija…Naviknuti da je sve na klik, današnja deca nisu spremna da ulože veći trud u bilo čemu, a u tome ih sve vise sustižu roditelji. I oni sve manje ulažu truda posebno u oblasti vaspitavanja svojih prinčeva i princeza.

Biti roditelj nije ni malo lako. Kazniti dete isto. Ipak, kazniti svoje dete ne znači ne voleti ga, naprotiv! Nije lako odlučiti se na kaznu, istrajati u njoj. Svaki roditelj suočava se sa mešavinom osećanja u tim momentima. Tu, u tom trudu da istrajemo, leži glavni razlog izbegavanja kazne. Postali smo sebični. Ne želimo loše da se osećamo, da nas dete vidi kao neprijatelja, iako je možda ta kazna presudna za njega, za njegovo vaspitanje i dalje funkcionisanje u grupi. Zbog te svoje sebičnosti očekujemo da to neko drugi uradi za nas (škola, vrtić…) zaboravljajući da su škole, nastavnici, pedagozi, vrtići izgubili tu bitku. Izgubili su je zbog onih tvoraca zakona koji mnogo vole decu i koji zagovaraju detetove slobode veće od roditeljskih i pedagoških.

Svi smo postali ortaci, drugari, ravnopravni i autoritet je neminovno otišao u istoriju. Naši Ajnštajni odlično znaju zakon, a naši prinčevi i princeze postavljeni su na pijedestal na kojem ih mi dvorimo, a oni nas gledaju sa visine. Danas smo skloni da o strogom roditelju mislimo kao o neprijatelju deteta, zaboravljajući da smo mi danas kakvi jesmo baš zbog naših strogih roditelja, odgovorni, pristojni, sa diplomama, sa porodicama.

Roditeljima je danas, u nedostatku vremena, teško da par sati provedu sa svojom decom učeći, savetovajući ih, kažnjavajući ih. Lakše je uvek osloniti se na šta je rekla vaspitačica?, da li si pitao nastavnika?, da li ti je učiteljica objasnila?, nauči na dopunskoj. Oni će radije provesti to vreme sa decom kao drugari, ispred računara ili televizora ili kritikujući kako se neko poneo prema njemu smišljajući strategiju vraćanja milo za drago. I granice se gube. U svakom smislu. A dete traži granice. Traži da mu ih mi postavimo. Kada zna da nema granica ,ono ide sve dalje- dublje.

Iskoristimo pamet naših Ajnštajna. Tražimo od njih da daju više. Jer, ako ne budemo tražili, nećemo kao roditelji ni dobiti. Oni će samo uzimati, a mi nećemo ništa dobiti osim problema. Dobićemo neznanje, samovolju, nezajažljivost, nevaspitanje, sebičnost, agresivnost, impulsivnost, površnost. Sve to uveliko kuca na naša vrata. Poštenje, humanist, lepo vaspitanje, požrtvovanje, znanje već su uveliko deo rubrike verovali ili ne. Ako već mislimo da imamo Ajnštajne, objasnimo im da je on mnogo učio i radio. Ako već imamo prinčeve i princeze, onda im objasnimo da oni imaju obavezu lepog ponašanja, međusobnog uvažavanja. Samo tako imamo šansu za zrno roditeljske bajke.

Dva sveta

21 Aug

Piše: HeLgA

Razgovor 1

Žena 1: Šišala si se?

Žena 2: Jesam,ali mislim da je trebalo još da skratim…

Žena 1: Ma ne, dobro ti je. Možda da si izvukla malo pramenova…

Žena 1: Znam, pomislila sam na to, ali nisam bila sigurna kako će mi stajati.

Žena 2: Ili da si stavila mini-val, to je sad hit!

Žena 1: Da, ali kosa mi je suva, to bi je još više isušilo. Rekla sam joj i da stanji pozadi, ali ona kao neću imati lep oblik glave. Kao da sad imam!

Žena 2: Ma odlična ti je frizura!

Žena 1: Nisam baš sigurna.

Žena 2: Super je, ne brini. Sledeći put joj samo ne daj da svoje sprovodi.

Žena 1: Sad ću da zakažem opet!

Razgovor 2

Muškarac 1: Šišao si se.

Muškarac 2: Da.

Prosvetar=volonter

27 Mar

Piše: HeLgA

Od prosvetnih radnika se uglavnom traži sve. Da budu čisti, uredni, lepo obučeni, nasmejani, načitani, raspoloženi, tačni, precizni, ljubazni, puni razumevanja za decu, a u poslednje vreme sve više i za roditelje. Prosvetni radnik je u poslednje vreme veoma preuzeo ulogu psihologa. Svakodnevno upija životne priče roditelja s jednom mogućnošću- da ih zadrži samo za sebe, jer ventila nema i ne sme ga biti. Ali, ono što se najviše traži od prosvetnih radnika jeste da rade volonterski.

Ako treba da se deca vode negde- NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Ako treba da se održi privatan čas- NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Ako treba da se održi neka radionica- NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Ako treba da se vode na takmičenje, napuni rezervoar, pa NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Razmišljam zato da svoju privatnu decu povedem na pijacu, pa da krenem… NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Pa da ih povedem u kupovinu patika pa ….NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Pa kad odem kod frizera…..NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Pa u radnji ….NEĆEŠ VALJDA DECI DA NAPLATIŠ?

Zbog toga nije ni čudo što nam je Ministarstvo u fazonu NEĆEŠ VALJDA  I PLATU DA TRAŽIŠ?

“Nije teško biti fin” ili “Zašto je Srbima potreban Dušanov zakonik?”

8 Apr

Piše gost autor: Tijana Maksimović

 

 Čitajući redovno dnevnu štampu svakodnevno srećem komentare tipa “Nikada mi nećemo biti Evropa!”, “To tako na Zapadu ne može”, “Videli bi vi da živite u Engleskoj kako biste bili fini” bruji asimilovana dijaspora, sa pogledom s visine, i drži predavanje o tome kako smo divljaci, bahati, neotesani, nevaspitani i nadasve lenji. I onda se uvek setim jedne pričice. Kada u Londonu stojite na stanici i čekate autobus, nakon zvučnog signala da je autobus pun, poslednji putnik koji je zgazio na papučicu, silazi i mirno čeka sledeći autobus. Predivna slika, mir, harmonija, jednom rečju nirvana. Da li su Englezi oduvek bili tako fini i vaspitani? Naravno da nisu! U vreme kada su se u Londonu pojavili autobusi, na svakoj stanici je stajao po jedan pripadnik te vaspitane milicije, od milošte zvan Bobi. Kada se oglasi zvučni signal, putnici su se i dalje gurali, a on je pendrekom udarao po leđima svakog ko je pokušao da se ugura. Nebi me čudilo da se koristio onaj dugački kolonijalni pendrek od metar i po, koji se pri zamahu savijao oko indijskih leđa. I tako jedno tri’es’ godina….a onda ti bude bolje, pardon, postaneš fin. I šta možemo da zaključimo iz ove poučne priče. Niko nije fin sam po sebi! Strah od kazne je taj koji nas čini vaspitanima.

Ako malo pogledamo zakonodavne sisteme zemalja za koje tvrdimo da imaju dobar sistem, videćemo da svi imaju drakonske kazne i funkcionišu besprekorno. Sad će neko reći, da ali kod njih i nema takvih slučajeva koji zahtevaju drakonske kazne. I nema, jer je neki Bobi udarao po leđima trideset godina, pa sada nikome ni ne pada na pamet da ostavi pseće govno na ulici, a kamoli uradi nešto gore. A čak i ako proba, ljudi oko njega će ostati zaprepašćeni.

Najbolji primer za to je jedan moj prijatelj koji živi u Švajcarskoj. Navikavši da u Beogradu može da parkira gde god hoće, prvom prilikom je “popio” kaznu za parkiranje od nekih tričavih dve stotine švajcaraca. Platio kaznu i zaboravio. Drugi put je uradio to isto, opet platio kaznu i zaboravio. Treći put je uz kaznu dobio i poziv da se javi kod psihijatra. Poseta psihijatru je imala za cilj da se utvrdi šta sa njim nije u redu, pa treći put ponavlja isti prekršaj. Jer ako je lud i neuračunljiv onda je to dijagnoza, a ne urođena srpska bahatost, a samim tim se država odnosi prema njemu kao pacijentu, a ne kao prestupniku.

E, sad dolazimo do najbitnijeg dela! Kako? Lepo! Vratimo Dušanov zakonik i malo ga adaptirajmo. Prilagodimo ga za današnje uslove, kategorije i institucije, ali zadržimo metode kazne. A kazne je lako zapamtiti, a još lakše sprovesti u delo. Relativno je mali izbor, ali je vrlo efikasan, a i nećemo mučiti muku sa malo mesta u zatvorima. Spaljivanje, odsecanje nosa, odsecanje ruku i/ili nogu, žigosanje, zaplena imovine, surove novčane kazne, proterivanje i raseljavanje. Lično bih uvela i nešto što je postojalo kao kazna početkom prošlog veka, a to je gubitak građanske časti. Ignorisanje nekad više boli od gubitka imovine. Jedna moja prijateljica se ježi na moje stavove o drakonskim kaznama. Rekla mi je, pa zar da se šetam po gradu i da gledam osakaćene ljude? A što da ne?! Zamislite situaciju u kojoj roditelji šetaju po Tašmajdanu sa detetom. U sredini između Pavića i Alijeva, stoji lomača na kojoj je nečije spaljeno telo. Mama, a šta je ovo? To je jedan nevaljali čika, koji je ubio mamu i tatu. Taman negde kod “Šanse”, na onim skalamerijama za vežbanje, visi naglavce obešeno telo. Tata, šta je ovo? To je jedan nevaljali čika koji je opljačkao zlataru. Malo dalje, slepac, bez jedne ruke, obučen u nekada skupo odelo, sada već pocepano i prljavo, prosi. Ispred njega prazna kutija od cipela, a dete mu prilazi i ostavlja cvetić. Mama, a zašto ovaj čika nema ništa? Zato što je političar koji je ukrao mnogo, mnogo, para i upropastio silne ljude koji sada nemaju od čega da žive. Garantujem da je dete pravilno vaspitano dok su došli do crkve Sv. Marka! Ako naša deca, bez ikakve cenzure, što RRA, što roditeljske, gledaju američke filmove u kojima se proliva hektolitar krvi pre nego što se uopšte na ekranu pojavi ime režisera, ne vidim problem da dete uživo vidi nekog osakaćenog s razlogom.

Nije demokratski? Nije! Nije u skladu sa ljudskim pravima? Nije! Ali je edukativno. Ne kažem zauvek, jedno tri’es’ godina…..a onda će da nam bude bolje.

Tijana, izvini što smo gadovi!

13 Nov

Piše:HeLgA

Šta je to sa nama?

Da li je moguće da smo ljudi koji ubadaju prst u ranu koja najviše boli?

Ima li ovo društvo kočnicu ili nam je potreban uvek neko za “odstrel”?

Pružimo malo, a onda uzmemo sve!

Koliko puta ste dali novac nepovratno? Koliko? A tada niste smeli da pisnete! Sad možete, jer su u pitanju obični ljudi kojih se ne plašite.

Da li baš moramo da zagorčamo nekome život do kraja?

Svuda lešinari! Naslađuju se svojim plenom. Stiču ugled i bolji tiraž. Fuj!

Svako ko se bavi ovom temom, a roditelj je, treba da ga bude sramota!

A mene, kao roditelja jeste sramota. Sramota me je što živim u ovakvoj zemlji, sramota me je što ima ovakvih ljudi, sramota me je od moje dece koja nemaju u ovoj zemlji nikakvu perspektivu.

Novac će otići tamo gde treba. Sigurna sam da nije potrošen, ali ostaće gorak ukus onima koji su došli u situaciju da traže nešto od nas.

Mi smo nemoralni graditelji ovog razorenog društva!

 

Jedan porodični dan

25 Oct

Piše: HeLgA

Sajam knjiga. Utorak. Porodični dan. Glavne uloge: Ja, moje troje dece, moja sestra HelgaJr i prodavačica karata.

HelgaJr: Dobar dan, molim vas jednu porodičnu kartu.

Prodavačica: Za koga?

HelgaJr: Za nas! Ovo je moja sestra i njena deca.

Prodavačica: E,pa ne može!

Mi: Zašto?

Prodavačica: Pa, porodična karta je za muškarca,ženu i decu.

Ja: Ali, izvinite, šta ako ja nemam muža ili sam razvedena?

Prodavačica: Povedete komšiju!

U Srbiji su porodične vrednosti svetinja, samo pod uslovom da se uklapaju u željenu sliku!

M(a)rakana

27 Apr

Piše: HeLgA

Deca (a i muž) vas nateraju da radite neverovatne stvari. Tako sam ja danas prvi put bila na Marakani, to jest na fudbalskoj utakmici. Troje dece i ja. Kad smo ušli na stadion mislila sam da sam ja jedino žensko u toj areni. Ipak, stigle su još neke dame i meni bi malo lakše.
 Krenula sam totatalno nepripremljena, što od toga da će mi oduzeti neke stvari,  do toga da nisam ponela novine za stolice jer sam ja, kao i svaka  plavuša, mislila da onih trideset hiljada stolica redovno čisti par tetkica. Ipak, najnepripremljenija sam bila za šou koji dolazi sa severa. S obzirom da je Zvezda trebalo da igra sa Donjim Sremom(!!) očekivala sam …..ništa! Kad, ne lezi vraže…..Ta velika grupa ljudi je pevala DEVEDESET minuta neprekidno!!!! Kao jedan! Kao da im život zavisi od te utakmice! Kao da se igra finale lige šampiona u najmanju ruku! Toliko sam buljila u njih da mi je promaklo prvih dvadeset minuta utakmice. Sve u svemu, oni su bili zanimljiviji od igrača koji su pokušavali da igrom skrenu pažnju na sebe, ali čini mi se da smo svi gledali samo u navijače. Ja sam uglavnom gledala da ne potrče i ne preskoče ogradu koja nas je delila.

I sada kada je sve prošlo meni se neprekidno vrte neka pitanja u glavi…..

Ko su ti ljudi?

Kako se toliko može voleti fudbalski klub? (jer ne znam da li bi zbog majke rodjene skakala i vikala sat i po neprekidno)

Koji je njihov interes?

Nemam odgovor na ova pitanja.

P:S. Kad toliko pevaš i voliš, a tvoj tim da samo jedan (ili ni jedan) gol naravno da si kriminalno besan posle toga, sad ih razumem 😉